Bilo je kao na filmu

10 – 23. april

 

Četvoro autora izložbom je tematizovalo sudbinu beogradskih bioskopa usled privatizacije Beograd filma.

 

Žanr: postapokaliptični krimić

 

Bioskopi su ubijani brutalno, kao bivši ljubavnici u srcima, kao fabrike u privatizaciji.

Kozara, Partizan, 20. oktobar… Zvezda, Sloboda, Jedinstvo…

Šta nam znače ta čudna imena?

 

Kad su sva sedišta pukla, platna se pocepala, a plakati požuteli, postalo je jasno.

Pa to se vratio onaj stari sistem studija i mogula, moćniji nego ikad!

Hokus-pokus, izveo je svoj najveći trik: ubedio nas da nam je potreban.

 

Sada želimo supermarkete više i od multipleksa.

Logično: u supermarketima prodaju se mali kućni bioskopi.

(Kuće se prodaju u bankama.)

 

Ko, uopšte, želi onaj stari, oronuli bioskop u novom odelu?

 

Pa takav bioskop je našminkani mrtvac!

O njemu sanjaju filmski pijačari koji bi da im država bude partner u početku, a korumpirani poreznik na kraju.

 

Pa takve sale su sarkofazi!

O njima maštaju autori tranzicijskog filma koji još uvek bulje u svoj komforni pupak i žele da nam prikazuju crno ispod svojih noktiju.

 

Pa takve zgrade su velike faraonske grobnice!

U njima smo vernici i vračevi: iz večeri u veče ritualno balsamujemo leševe pokretnih slika.

 

Pa onda… Šta da se snima? Šta da se pušta? Šta da se radi?

Možda treba okupirati bioskope?

 

Treba! Ali nema smisla okupirati ih da bi tobože osujećena kreativna klasa snimala svoja eterična stopala, i da bi doživela par godina poetičke izmaglice i autorske taštine.

 

Sale će ubrzo postati prazne, i program će biti dosadan, i kultura će biti smeh u lice sirotinji.

Bolje je puštati filmove unazad nego im dati šansu da 24 puta u sekundi govore laž.

 

Globalni ekrani traže crnji talas, a potlačeni svetlo na telima potamnelim od znoja, uglja, nafte i krvi.

 

Treba zauzeti bioskope i učiti ta tela da nose kameru kao oružje.

 

Treba zauzeti bioskope i projektovati glad.

 

Treba zauzeti bioskope i vratiti značenje njihovim imenima.

 

Ivan Velisavljević