24. septembar – 7. oktobar 2021.
U potpunoj tišini koju je narušavao samo huk vetra i tupi udarci ostataka nekadašnjih drvenih vrata učionice, učiteljica Ana je stajala na sred ogromne prostorije u kojoj se deo plafona obrušio ostavljajući hrpu kamenja na podu. U toj učionici Ana je počela svoj radni vek pre skoro 50 godina, stvarajući uspomene i prenoseći znanje svojim učenicima. Danas, od velike škole u gotovo napuštenom selu Kusa Vrana ostale su samo ruševine koje nezaustavljivo nagriza zub vremena, kao i uspomene na vreme nade i lažnih obećanja. Đaka ovde nema odavno, kao što nema ni stanovnika.
Ana je ostala verna školstvu i prenošenju znanja. Danas radi kao učiteljica u obližnjem seocetu Trnski Odorovci. Njen razred pohađa dvoje đaka, sestra i brat Marija i Miloš. U velikoj, još uvek očuvanoj školi, njih dvoje su jedini. Nema dečije graje tokom odmora, nema drugara za igru i učenje. U upotrebi je samo mala prostorija, nekadašnja kancelarija, koju je lakše zagrejati zimi. Ana posvećuje svu pažnju njima, pokušavajući da im prenese znanje i da ih spremi za život. Svesna je da će sledeće školske godine, kada Marija i Miloš završe četvrti razred i nastave školovanja u većem mestu, ovde ostati samo njihov mlađi brat. On će biti poslednje dete u školi. Više neće biti nikoga da ga nasledi, i sa njegovim odlaskom škola će ostati samo prazna ljuštura bez svrhe, spomenik koji će sećati na dane kada je život postojao u ovim opustošenim krajevima, dok vreme i sile prirode ne budu uništili i ovaj poslednji znak ljudskog prisustva.
„Zadnji dan škole” je deo projekta o depopulaciji stanovništva Srbije i Balkana. Ovaj kompleksni društveni fenomen ima brojne negativne posledice koje su vidljive u mnogim sredinama danas, a čiji će se obim i značaj tek pokazati u godinama i decenijama pred nama.
Preuzimajući ulogu školskog fotografa, autor beleži portrete učenika poslednjeg školskog dana, stvarajući prizore poput onih koje svi pronalazimo u svojim porodičnim albumima, u istorijskim arhivama i po prašnjavim tavanima. U ovom slučaju, taj poslednji dan je istovremeno i zadnji dan škole. Posle ove tačke u vremenu, školska ustanova ostaje prazna ljuštura oslobođena ljudskog prisustva, dečije graje i smeha, te ozbiljnog ali toplog i saosećajnog glasa učitelja i učiteljica. Tragovi proteklih decenija i vekova ostaju zauvek urezani na zidovima, u oronulim prostorijama, na izgrebanim školskim tablama i inventaru koji polako ali sigurno kopni usled protoka vremena.
Zadnji dan škole na simboličan i sveden način sažima priču o depopulaciji, nestajanju i zaboravu, ali i priču o postojećim uslovima, ljudima i događajima koji čine današnjicu ovih krajeva. Ova novoformirana arhiva će ostati kao svedočanstvo o jednoj epohi i služiti kao podsetnik onima koji kao putnici namernici kroz vreme pokušaju da shvate kako je život izgledao nekada u regionima koji će u trenutku njihovog postojanja već biti potpuno izmenjeni.
Kroz korišćenje arhivske građe, postoji težnja autora da se direktnim poređenjem prikaže postepena devastacija, jer pre samo 50-ak godina ove škole su bile pune života, a perspektiva ovih krajeva opipljiva i prisutna. O tome svedoče nasmejana lica celih razreda i kolektiva koja nas gledaju sa crno-belih fotografija, na poleđini datiranih na prve dekade druge polovine dvadesetog veka. Kompleksni niz fenomena uticao je na ovaj nezaustavljivi proces, i nažalost iz današnje perspektive gledano, postoji bojazan i pomisao da je kasno da se uradi bilo šta što bi moglo da ga u potpunosti zaustavi. Misija ovog vizuelno-narativnog poduhvata je da prikupi i arhivira uspomene, artefakte i emocije koji ostaju kao opipljivo svedočanstvo života koji je nekada postojao.
Marko Risović je dokumentarni fotograf iz Beograda. Tokom svoje karijere radio je u brojnim medijskim kućama u zemlji i inostranstvu. Od 2010. je frilenser i svoj rad posvetio je dokumentarnim društveno angažovanim projektima koji se tiču aktuelnog trenutka života na Balkanu.
Marko je redovni saradnik časopisa National Geographic na srpskom jeziku te časopisa The New York Times, a kao frilenser sarađuje sa brojnim medijskim kućama, nevladinim organizacijama i korporacijama iz Srbije i inostranstva. Član je ULUPUDS-a od 2012. godine i jedan je od osnivača foto kolektiva „Kamerades“.
www.markorisovic.com
http://kamerades.com/
Instagram: @markorisovic